Predsednik Crne Gore se ovih danas oseća baš dobro. Bivši stipendista američke, austrijske i britanske vlade, kao i Evropske komisije, magistar, sin za poželeti, rešio je da malo oseti šta to znači buntovništvo. Poslednjih nedelja se druži sa lošim đacima, lokalnom manguparijom i mladim umetnicima, svima onima koji su mu celog života nekako bili izvan kruga prijatelja i poverenja. Da li je okidač ovog izlaska iz zone komfora bilo rasturanje lokalne vlasti u Podgorici, zajedno sa jednim drugim mangupima i ponavljačima koji su decenijama pustošili glavni grad, to nećemo uspeti da saznamo.
Ali ono što znamo jeste da je magistar sa jednim od ovih svojih novih pajtoša, veselim studentom, javno predstavio izvanredno postignuće kojim se ova grupa odmetnika i buntovnika hvali – da su za svega 6 meseci uspeli da iscrtaju „preko 4 murala“! Ako ste mislili da je tu kraj – nije! Započeli su još 2.
Podgorica, grad murala? Što da ne! Murali sigurno mogu da ulepšaju jedan grad, da unesu neku novu energiju. Samo, Podgorica zaslužuje mnogo više od šaranja po zidovima. Podgorica je neophodna modernizacija infrastrukture, inovativna rešenja za socijalna pitanja i stabilna lokalna vlast koja garantuje sigurnost svim građanima. Sve ono što je buntovnik Jakov zaustavio vanrednim izborima, bez ikakvog smisla. Ali to je ta mladost – ludost.
Zato hajde da crtamo murale. Ali, bilo bi dobro da poruke na tim muralima budu nešto drugačije – da ljudi ipak budu važniji od fotelja i funkcija, da se držimo dogovora i onog što smo obećali građanima, da poštujemo njihovu volju, da se ne družimo se sa lošim društvom, kao i da Podgoricom nastavi da vlada stručnost i znanje. Svi mi ponekad poželimo nešto novo, nešto drugačije, nešto „divlje“. Međutim, ne hodamo svi u cipelama predsednika jedne države i ne nosimo svi istu odgovornost. E, tu je razlika.